Manastir Voljavča crtež

Манастир Вољавча - званична интернет презентација

Манастир Вољавча - званична интернет презентација

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА

Скривен у густој шуми уз Вољевачки поток, на североисточним падинама Рудника, у близини Страгара и Вољевачке бање, налази се манастир Вољавча. Иначе, Вољевачка бања је једина бања у Србији која је име добила по манастиру и била је једина бања у поседу манастирском, као њен прњавор. Одузета је манастиру после завршетка Другог светског рата.

Манастир Вољавча подигнут је почетком 15. века на темељима старе цркве. Према писаном документу с краја 18. века, које је на основу оригиналних повеља и тапија сачинио Хаџи Рувим, ктитор манастира Вољавче био је властелин Деспота Стефана Михаило Кончиновић из Сребренице (средњoвековно насеље недалеко од данашњих Страгара у коме је 1426. године одржан последњи сабор за живота деспота Стефана и где је за његовог наследника проглашен Ђурађ Бранковић, деспотов сестрић. Деспот Ђурађ често је лето проводио у Сребреници, а ту се и упокојио 1456). Он је своју задужбину богато даривао имањима и повластицама. После смрти Михаила Кончиновића његови потомци су наставили да се брину о породичној задужбини.

Манастирска црква, посвећена Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, подигнута је у облику тролиста. Са куполом изнад централног простора и полукружним апсидама на северној, источној и јужној страни потпуно је у складу са традицијама Моравске школе. Црква је у прво време била покривена каменим плочама, које су касније замењене лименим покривачем.

У унурашњости цркве више нема живописа који је постојао у 17. веку. Он је потпуно уништен за време бројних оштећења и пустошења храма. Иконе за иконостас израдио је средином 19. века сликар Јања Молер. Од некада велике манастирске библиотеке, у којој је средином 19. века било 45 богослужбених и богословских књига и четири стара рукописа Србљака, данас се налази само неколико старих штаммпаних књига из 18. века. Од осталих драгоцености, најзанимљивији је ковани кивот од сребра из 1765. године.

Манастир је често био мета напада Турака. Тако је 1551. године знатно оштећен. Исте године обновио га је “велекупац” Живко Кончиновић. У то време игуман манастира био је Теодосије Кончиновић, такође један од Михаилових потомака.
О животу манастира у 17. веку подаци су веома оскудни. Познато је да је на почетку века игуман Вољавче био Захарија, у чије време је (1607. године) написан манастирски Типик, који се чува у манастиру Никољцу код Бјелог Поља. Помиње се и Тапија манастира, коју је 1680. године издао спахија Везулах Врапчевић из Карановца.
Средином 18. века у рудничком крају је постојала српска хајдучка чета, која се борила против Турака. Игуман Вољавче тада је био Теодор (Тепац), велики противник турских власти. Он је помагао хајдуке и зими им је пружао уточиште у манастиру. Због тога су Турци 1759. године напали манастир, опљачкали га и запалили конаке и воденицу. Игуман Теодор је успео да умакне Турцима и придружи се хајдучкој чети. Касније је убијен у унутрашњем обрачуну чланова те хајдучке дружине. Турци су запечатили манастирску цркву, наметнули велику глобу од 330 гроша и забрану на већи део манастирског имања. А манастир је опустео и остао запечаћен све до 1762. године. Тада је глоба исплаћена, а печат скинут. Заслуга за то припада новом старешини манастира Вољавча, јеромонаху Алексију (Јефремовићу) и његовом брату Данилу. Они су платили глобу Турцима, повратили сву отету земљу и откупили воденицу и ваљарицу. Поправили су цркву и конак, подигли нови конак са источне и велики подрум са јужне стране цркве.

После смрти игумана Алексија 1786. године, старешина Вољавче постаје Хаџи Рувим, један од највиђенијих људи у Србији тога доба. Одмах је отпочео просветитељски и духовни рад. Око себе је окупио младе, вредне и даровите људе које је учио писмености и овладавању дуборезачким, каменорезачким и сликарским вештинама. У манастир је дошао и замонашио се Георгије (Ђорђевић), будући Хаџи Ђера, дугогодишњи Хаџи Рувимов сарадник. Њих двојица су убрзо постали чувени противници обесних турских господара и енергични борци за права поробљеног народа. Манастир Вољавча је постао јак национални и културни центар. Тај плодни период није дуго потрајао, јер су Турци били веома подозриви према ученим монасима Вољаљвче и њиховим ослободилачким идејама. Због тога су за време Кочине крајине 1788. године, у знак одмазде поново опљачкали и спалили манастир. Монаси су успели да спасу свештеничке одежде, сребрне и бакарне драгоцености и да пребегну у Срем, нашавши уточиште у фрушкогорским манастирима. Игуман Хаџи Рувим и његов ученик Хаџи Ђера били су неко време у Ремети. Касније, када су се прилике смириле, вратили су се, али не у опустошену Вољавчу, већ у мансатир Боговађу, где су поново основали братство.
У познатој Сечи кнезова и угледних Срба 1804. године, њих двојица су међу првима били жртве дахија; Хаџи Рувик као архимандрит у Боговађи, а Хаџи Ђера као игуман манастира Моравци. Темељну обнову манастира Вољавча извршио је 1796. и 1797. године архимандрит манастира Благовештења Григорије, са јеромонасима Партенијем, Рафаилом, Јоакимом и Теодосијем. Манастирски комплекс је тада добио свој коначни облик, који се углавном задржао до наших дана. После обнове за намесника је постављен Григоријев синовац јеромонах Теодосије, а архимандрит Григорије је све до смрти 1816. године био игуман оба манастира.
Манaстир је имао запажену улогу у Првом српском устанку. У њему се често, посебно пред избијање устанка, скривао Карађорђе са својом дружином. Успешне борбе за ослобођење Србије навеле су га да и она, по угледу на славне владаре нашег народа у прошлости, овековечи своје име једним здањем у манстиру Вољавчи. У лето 1812. дао је јеромонаху Теодосију 100 дуката да се, за спомен његових предака и здравље потомака у манастиру изграде келије. По угледу на вожда Карађорђа, његов секретар и члан Совјета, пуковник Јанићије Ђурић подигао је 1838. године, за време прве владавине кнеза Милоша Обреновића, кулу звонару са западне стране цркве.

Последњи већи грађевински захват био је подизање конака над подрумом с јужне стране цркве 1865. године. Изградњи пута до манастира приступило се тек 1925. године. У манастирском конаку изграђеном 1765. године, који спада у ред најзначајнијих и најстаријих конака у Србији, било је краће време 1805. године седиште Правитељствушчег совјета српског, прве Карађорђеве Владе, на чијем челу је био Прота Матеја Ненадовић. За седиште Совјета, вођа Првог српског устанка одредио је манастир Вољавчу због тога што је смештен у брдима, на скровитом месту, у густим рудничким шумама и далеко од главних комуникација. Услови за рад Совјета у том беспућу били су веома тешки, па је на жалбу његових чланова, Карађорђе одлучио да се у јесен исте године преселе и наставе рад у манстиру Боговађа. После ослобођења Београда 1806. године, Совјет се преселио у главни град Србије. За време Другог српског устанка старешина манастира Вољавча, Максим, донео је главу Танаска Рајића (1754 - 1815.), Карађорђевог барјактара и качерског војводе, који се истакао у боју на Љубићу, недалеко од Чачка, 1815. године. Глава великог српског јунака, коју су Турци одрубили, сахрањена је у манастирској цркви поред зида код леве певнице. На том месту је 1995. године постављена спомен плоча. Поред Благовештења и Враћевшнице, у својој првој научној екскурзији 1871. године, Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић изасланици Српског Ученог Друштва, обишли су и Вољавчу. Том приликом израдили су и један цртеж са планом манастирске цркве. Обилазећи Србију крајем 19. века, манастир је посетио и чувени историчар Феликс Каниц, који бележи да су монаси заузети радом на манастирском поседу, запоставили књигу.

Одлуком Владике др Саве (Вуковића) 1978. године у манaстир долазе сестре из манастира Каленић и почиње још једна обнова запуштене Вољавче. Уз Божју помоћ, трудом мештана и игуманије Тајсе (Ракић), обновљен је кров на цркви и кров на конацима. Комплетно су реновирани и опремљени конаци. Изграђене су помоћне зграде, ограђена је порта каменим зидом и направљена улазна капија. Обновљена је електро инсталација, уведена је телефонска линија, спроведено парно грејање и уведена вода у конак. Уређена је порта и фасада на цркви. Црква и манастирски конак, у којем је заседао Правитељствујушчи совјет, као културноисторијски споменици, под заштитом су државе. У манастиру Вољавча на Велику Госпојину 2005. године одржана је прослава две стотине година од заседања Првог Правитељствујушчег совјета (Прве Владе). После литургије коју су служили Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле, Владика браничевски Игњатије и Владика шумадијски Јован са свештенством, у сали Правитељствујушчег совјета одржана је свечана седница Владе Србије на челу са председником др Војиславом Коштуницом. Доброчинством Фондације Драгице Николић осликана је комплетна унуташњост цркве. Владика шумадијски Господин Јован је 17. октобра, у присуству председника Србије, господина Томислава Николића освештао нови фрескопис, који је његовим благословом осликан. Том приликом у Свети Престо освећене су и положене мошти Светог кнеза Лазара.